субота, 01. септембар 2018.

Zlo (ne)društvenih mreža


















Foto: Anders Lejczak



Ljudi više ne žive, ne osećaju, ne uživaju. Fokusirani su na uređivanje svojih profila kroz koji ljudima poznatim i nepoznatim serviraju sebe i svoj život predstavljajući se kao filmske zvezde. Većinu dana, nedelje, meseca, godine provedu rintajući, i onda kada uhvate taj neki trenutak, dan, nedelju rajskog života ne uživaju u tome. Ne. Fokusiraju se da zabeleže sve. Dobar deo tog dragocenog vremena provedu fotkajući, buljeći u ekran, kako bi posle mogli da izdvoje one savršene slike i pošalju poruku: Moj život je savršen!
Lepa si, zgodna si? Imaš potrebu da to vide i drugi? Dobro. Obuci tu svoju omiljenu haljinu, obuj cipele sa vrtoglavim  štiklama, stavi svoj omiljeni ruž. Otključaj vrata i ponosno prošetaj ulicama svog grada. Primetićeš sve te poglede na sebi. Muške poglede zudnje i one ženske, ljubomorne. Sedi u najlepšu baštu u gradu i naruči svoju omiljenu kafu. Dok ispijaš gutljaje, posmatra te neki zgodan momak. Zar nije bolje doživeti sve te reakcije? Osetiti kako je nekom brže zakucalo srce pri pogledu na tvoje noge? A kad te je pogledao u oči nije mogao da izdrži pa je sklonio pogled. Bolje od notifikacije sa hiljadu lajkova i komentara? Slikaš se po stotinu puta dok ne dođeš do savršene slike? Zar nije dosadno? To je samo slika. Mrtva slika. Ti si živa, imaš energiju, pokret, osmeh.
Srećno si udata, imaš divnu zdravu dečicu? Otišli ste na odmor? Uživaj s njima! Želiš da svi vide koliko si ti srećna? Fotkaš dečicu na plaži i kačiš slike po fejsu i instagramu. Ali dok to radiš gubiš dragocene trenutke sa njima. Ne uživaš. Ostavi telefon, opusti se i uživaj. Srećna si za sebe. Šta ima ko da vidi? Napravi par slika da ih staviš u porodični album, kao što su nekada ljudi radili, da imaš za sebe, da ti ostane uspomena.
U vrhunskom restoranu si? Stiže večera od koje ti kreće voda na usta. I ti radiš šta? Vadiš telefon! Slikaš. Kačiš sliku na instagram. Koja je fora? Vidite gde sam i kako uživam dok vi večeras kući jedete viršle? Ili šta? Ne telefon! Viljušku u ruku i navali, uživaj.
Otišao si na putovanje o kom si maštao celog života i konačno si tu. Nalaziš se na mestu koje smatraš najlepšim na svetu, nestvaran pejzaž je pred tobom i ti prvo radiš šta? Vadiš telefon! Zatim se kačiš na net, kačiš fotku na instagram, naravno kuckaš i opis uz sliku da rečima opišeš kako je to sve brutalno i kako ti je tamo kul. Neee! Opusti se i uživaj. Upali sva svoja čula. Gledaj, slušaj, upij sve mirise, oseti, doživi. Pogled kroz kameru nikada neće dostići kvalitet pogleda tvog oka. Kada se nauživaš, naravno fotnućeš par puta da imaš za uspomenu.
Živite u istom gradu, blizu ste ali se dugo niste videli. Imate grupu na viberu, na fejsbuku i redovno se kuckate i uvek znate šta se dešava u životu vaših prijatelja. Zar sličice hiljadu različitih smajlića mogu da zamene iskren i glasan smeh?
Znaš sve o koleginici sa faksa pa čak i šta je juče doručkovala iako je nisi videla godinama. Ludo, nema šta!
Podelila si neki svoj važan i intiman trenutak kroz status sa hiljadama „prijatelja“ medju kojima neke i ne poznaješ? Zar se to ne deli samo sa najbližima?
Momak te je „dodao za prijatelja“ i piše ti stalno a niste se nikad videli. Kome on uopšte piše? Jedino u šta gleda je ekran. Video je slike koje su možda i delo fotošopa ili su ona stota konačno uspela slika uhvaćena pod specijalnim osvetljenjem i uglom gde se ne vidi tvoj veliki nos ili stomak. Ne zna boju tvog glasa koja mu možda uopšte ne bi prijala. Ali on piše. Tako je lakše. I sav je važan. Sudbinski susreti, pogledi, postoji li to još uvek? Upoznavanja u vozu, i sličnim mestima kada i ne očekuješ da nekoga upoznaš. Pa, dobro, ne mora biti tako egzotično, hajde da spustim kriterijume. Moram da priznam da skoro nisam čula ni da je neko nekog upoznao u gradu, u provodu. To je nekad bila klasika. Sada je to egzotika. Sva „poznanstva“ dešavaju se na društvenim mrežama. Momci više ne prilaze već dodaju, lajkuju.
Kuda ide ovaj svet?

субота, 25. август 2018.

Život kao bajka
















Dete je tako… tako malo,
a čudesno toliko. Nestvarno.
Okice sjajne, mašta još veća,
dete je tvoja najveća sreća.

Kad imaš težak, umoran dan,
pogledaš dete i odsanjaš san.
Odsanjaš onako u momentu,
njegov pogled i osmeh daju ti snagu
trenutnu.

Njegove čudesne priče iz mašte,
čine da život liči na bajku,
to dete čini za svoju majku.

I tako majka u bajci živi,
iako ima godina dosta,
uz dete i sama podetinji,
i hoda stazama šarenog mosta.

A taj most vodi u najlepše zemlje
gde vladaju samo
ljubav, dobrota i veselje.

I zato ne budi previše stroga, ozbiljna mama,
što ne zna da sanja i retko je nasmejana.
Pusti tog malog čarobnjaka
da ti pokaže šta je
život kao bajka.

недеља, 19. август 2018.

Zašto je važno da deca od najranijeg uzrasta učestvuju u kućnim poslovima?


















Foto: Lukas


Svima nam ponekad teško padaju kućni poslovi, kada smo umorni ili nam jednostavno nije dan, ne da nam se. Ako decu uključite da rade zajedno sa vama, biće vam svakako zanimljivije, a u nekim poslovima zaista će i pomoći. Ono najvažnije je da je to zapravo dragoceno za njih same.
Svaka veština koju usvoje doprinosi razvoju njihove samostalnosti i spretnosti. Najveća greška koju roditelji često prave je, u suštini nesvesno izostavljanje deteta iz učestvovanja u  raznim aktivnostima. Kada unapred ne razmišljamo o tome i instiktivno i u žurbi idemo kroz dan često ćemo gomilu stvari koje bi dete moglo uraditi samo uraditi umesto njega. Tako nam je brže i lakše, da naglasim  kratkoročno gledano. Detetu će trebati mnogo više vremena nego nama da nešto uradi samo ali će svaki put biti spretnije i uraditi istu stvar brže. Gledano na duge staze, dete će kroz neko vreme biti sposobno prilično brzo da obavi taj zadatak, biće samostalno, što je za nas velika pomoć, a za njega lično veliki uspeh.
Neki opet, svesno, ne uključuju decu u razne aktivnosti. Smatraju da dete treba da provede detinjstvo isključivo u igri i uživanju i da bi to bilo maltretiranje za dete. Polazeći od svog ličnog doživljaja da su to dosadni poslovi, smatraju da će biti dosadni i detetu. Tu uglavnom greše. Deca, pogotovo u najranijem uzrastu, svoj svet mašte i igre primenjuju apsolutno na sve što rade. Dete će od svega napraviti igru i zabavu. S druge strane, ti mali ljudi umeju da budu veoma ponosni i važni kada rade poslove namenjene odraslima i kada shvataju da ih uspešno samostalno obavljaju. Još jedna pozitivna stvar je da se dete od malena navikava da kao pripadnik porodice i stanovnik i korisnik kuće ili stana učestvuje u aktivnostima kao i ostali članovi porodice. Na taj način, dete te svakodnevne aktivnosti usvaja kao nešto što je potpuno normalno i nešto što se podrazumeva.
Naravno, jako je važan sam pristup detetu. Dete će potpuno različito reagovati ako mu grubo naredite da mora nešto da uradi i ako mu priđete lepo i kroz igru predstavite ceo posao. Kao i uvek u roditeljstvu, i ovde je jako važno razumevanje i strpljenje. Ništa na silu i ništa po svaku cenu. Morate da razumete da od svih poslića koje detetu priredite, neki će mu ići bolje a neki lošije. Neke će voleti više da radi a neke manje. Nekada će naići dan da i ono što voli i što mu dobro ide neće želeti. Poštujte i razumite to. Sve što uradi i lepo prihvati je uspeh a najveći neuspeh je stvaranje odbojnosti i negativnog doživljaja kod deteta. Kada dete prvi put nešto radi pa greši ili je jako sporo, morate imati strpljenja. Vaša kritika i nervoza neće dobro delovati na dete.
Evo nekih primera šta sve možete da pokušate sa detetom od uzrasta od otprilike tri godine, pa kako je dete starije moći će sve više, pa će se tako u skladu sa uzrastom i mogućnostima i aktivnosti nadograđivati i menjati.
Kada perete veš: Dete može da ubacuje veš u mašinu, naravno vi ćete mu dati šta da ubaci. Kada mašina završi isti može da izvadi. Ako dete može da dohvati do sušilice može širiti i samo, ako ne, može vam dodavati stvari. Kada se veš osuši, može ga pokupiti sa sušilice i razvrstati na gomile, na primer: mamino, tatino, sekino, batino, njegovo. Ako su peškiri i krpe njih može dete i da složi. Kada perete čarape, nakon sušenja dete ih može spariti i vrlo moguće da će mu to biti zabavno.
Kada ste u kuhinji, dok spremate ručak možete detetu pričati i pokazivati na koji način pripremate neko jelo. U tom slučaju dete ništa ne radi, ali mu približavate taj svet kuhinje i dete polako shvata kako se pravi jelo koje na kraju dobije na tanjiru. Ako nešto mutite mikserom, detetu možete prepustiti da drži mikser i muti. Ako mesite neko testo dajte mu komad da se igra i sam napravi nešto. Dete može samo da napravi sendvič, na primer. Ako je dete malo, neće seći hleb, to ćete uraditi vi, ali će samo namazati i složiti sve na hleb.  Ako imate mašinu za sudove, dete ih samo može ubacivati i slagati za pranje, a nakon pranja vaditi iz mašine i dodavati vama.
Kada idete u prodavnicu, dete može da nosi korpu i da ubacuje u nju, dok nije previše teška. Na kasi u jednu kesu spakujte nešto lagano od kupljenih stvari da dete može da ponese. Videćete, to je sitnica ali dete će biti ponosno. Kada nosite smeće isto mu možete dati da i on nosi i da ubaci u kontejner.
 Kada dete treba da spremi svoju sobu, tu često nastaje problem. Oni kada vide igračke, prosto više vole da se igraju sa njima nego da ih sklanjaju. Vrlo logično. Roditelji tu često ili popuste pa spreme umesto njih ili budu uporni i grubi u nameri da to izguraju, što deca ne prihvataju dobro. Deca dok su mala uglavnom nisu baš u potpunosti sposobna da sasvim sama pospreme svoju sobu. Vama je jasno da je dete u stanju da uzme određenu igračku i premesti je na drugo mesto. Ali kada vi kažete: „Spremi sobu“, a u sobi ima puno razbacanih igračaka, dete treba u svojoj glavi prvo da napravi plan šta će gde da skloni i kojim redom, što je za njega suviše komplikovano. E tu ima jedan mali trik. Vi mu pomozite sa organizacijom ali nemojte vi umesto njega sve uraditi. Na primer, vi kažete: „Sada uzmi taj žuti kamion i stavi ga u kutiju za igračke.“ Kada dete to uradi, nastavite sa instrukcijama: „Bravo, sada pokupi sve kockice i stavi ih u kutiju za kockice.“ I tako dok sve ne bude na svom mestu. Detetu je to mnogo lakše i prihvatljivije nego kada kažete samo: „Spremi sobu!“ i veća je verovatnoća da će vas slušati.
Postoji još mnogo poslića koje te male ručice mogu manje ili više vešto da urade. Vaše je samo da imate tu opciju u glavi i da uvek razmislite da li bi i na koji način u nekoj aktivnosti moglo da učestvuje vaše dete. Na taj način pomažete mu da nauči što više i da postane samostalno. Naravno, ne znači da kada god nešto radite da treba i dete da radi sa vama i da treba ceo dan time da se zanima. Polako i opušteno, bez ikakvog moranja i preterivanja, kroz igru, naučite svoje dete da učestvuje u nekim kućnim poslićima prilagođeno njegovom uzrastu. Ono što je važno je da u svemu tome uvek prisutni budu druženje, ljubav, razumevanje i strpljenje.

среда, 04. јул 2018.

Ludost zvana mama


























Foto: Patricia Finch (sculpture)


Kada sam bila mala,
nisam znala kako je to biti mama.
I kada sam devojka postala,
saznanja su izostala.

Slušala sam mamu svoju
i druge mame,
kako o ljubavi neizmernoj pričaju
i trošila dane.
Moja mama i delima pokazala mi je
da za svoju decu njoj ništa teško nije.

Ali osetiti i znati nisam mogla,
sve dok na ovaj svet nisu došli
prstići anđela moga.
Onako golog kada staviše ga na moje grudi…
taj tren bio je dovoljan!
Od tada moje srce, pre svega, zbog njega se budi.

I tog istog trena da je trebalo,
odmah sam znala,
život svoj za njega bih dala.
I da vam nešto kažem,
ludost je biti mama!
Najluđa, najveća, najlepša
ludost na ovom svetu.

среда, 27. јун 2018.

Žene, glavu gore!



Foto: Nick Youngson


Koliko samo puta me iznerviraju postupci i razmišljanja mnogih devojaka i žena. Zato što ne poštuju sebe. A onda očekuju da ih neko drugi poštuje. I iznenade se kada ih na kraju zgaze. Kada muškarac vidi da žena sama po sebi gazi, on joj se u tome pridruži. Kada mu ona pokaže da je krpa za brisanje on je tako i upotrebi.
Ako želite da vas muškarac poštuje, poštujte same sebe. I zahtevajte isto od njega. Pokažite da imate svoje dostojanstvo, svoje mišljenje, svoje želje i interesovanja i on će vas voleti, poštovati i ceniti i više nego što možete da zamislite.
Žene često zaborave na svoje potrebe, svoje želje, svoje snove, svoje prijatelje, svoje zdravlje, a sve zarad nekog muškarca i njegove ljubavi. Misle da ako sve podrede njemu i žrtvuju neke svoje želje i potrebe da bi ispunile njegove da će ih on voleti. A neće. A i da hoće, zar to treba tako? Misle da im je dovoljna njegova sreća i ljubav da bi bile srećne i zadovoljne. A nije. Svaka devojčica prošla je kroz tu fazu, koja je i rezervisana za devojčice i prva zaljubljivanja. Međutim, mnoge žene u zrelim godinama nastavljaju da žive tako, u senci svog muškarca, zaboravljajući na sebe.
Hajde da krenemo od zdravlja. Koliko žena pije kontracepciju? Ogroman broj. Zašto? Da li je to dobro za njihovo zdravlje? Zašto muškarac ne uradi nešto po tom pitanju? Nije mu prijatno, i to je dovoljno opravdanje. A ženi nije problem da pije tablete koje, da izuzmemo da svakako nisu zdrave (ako nisu neophodne), kao što nijedan lek nije, često izazivaju niz simptoma kao što su gojaznost, promene na koži,nagle promene raspoloženja itd. Ali nema veze, važno je da njemu bude prijatno. A kada se ona ugoji, dobije bubuljice i postane naporna i nervozna, on će naći drugu. A ona će ostati u šoku: Gde je pogrešila?
Žena će često svu energiju usmeriti ne na sebe već na svog muškarca. Razmišljaće šta on želi i kako bi ga mogla usrećiti. Njoj ne treba ništa. Kada je on srećan i ona je srećna. Otići će sa njim na koncert grupe koju ne voli, zato što on voli. Ali neće otići na koncert grupe koju je ona oduvek volela. Zapravo, već je i zaboravila da je volela, to je sada prošlost. Čak polako počinje da joj se sviđa muzika koju on sluša. Svoju omiljenu majicu više nikada neće obući jer je on rekao da je smešna. Uz nagovor drugarica, izaći će sa njima u grad ali će onda biti neraspoložena jer joj on nedostaje. Kada se on slučajno pojavi te večeri i pridruži im se ona će najednom sinuti i postaće nasmejana. Jer, on je jedina njena sreća. Kupiće njemu nove patike za trening, ali ona neće trenirati ništa. On trenira tri put nedeljno. Treninzi na koje bi ona išla bili bi danima kada je on slobodan, pa kada bi se onda videli? Neka on trenira, njemu je to zaista važno i potrebno, ali ona ne mora, njoj je dovoljno da je on srećan. I tako, ona je uvek tu, uvek za njega slobodna, on je toga svestan i uzima je zdravo za gotovo. I jednog dana, nekako...on ne zna šta mu je, šta se dogodilo, ali više ne oseća isto prema njoj, ne oseća ništa. Ostavlja je. Zapravo ne ostavlja nju, ostavlja svoju senku, koja ga prati na svaki koncert, čeka sa svakog treninga, oblači se po njegovom ukusu i deli svaku njegovu misao i stav. A ona? Ona je u šoku: Gde je pogrešila?
Žena dolazi svaki dan sa posla, sprema ručak, sprema kuću, brine o deci. Nema vremena za druženje i neki svoj hobi. Uveče umorna odlazi na spavanje. Novac troši samo na decu, ne seća se kada je sebi nešto kupila. On posle posla odmara, gleda tv, ide u kafanu ili na trening. Ona to tako prihvata, jer ona je žena, to su njene obaveze. Ponekad kad joj prekipi gunđa mužu. Ona gunđa, on ne sluša, misli u sebi kako je naporna. Jednoga dana, on primećuje koleginicu na poslu koja je lepa i doterana, pored posla bavi se još jednim poslom koji je ispunjava, redovno trenira i stalno je nasmejana. Zaljubljuje se. Napušta ženu i decu zbog nje. Žena ostaje u šoku: Gde je pogrešila?
Pa, sve je jasno. Žena iz slučaja broj jedan, da nije pila kontracepciju zarad komocije i užitka svog dragog, danas bi bila zdrava, imala bi lepu, čistu kožu i telo, bila bi smirena a ne rastrojena pod uticajem hormona i njen muškarac bi poštovao činjenicu da ona brine o sebi i svom zdravlju. Da poštuje svoje telo i razmišlja šta u njega unosi.
Žena iz slučaja broj dva, da nije postala zaljubljeni kameleon, jutros bi se probudila nasmejana, pustila svoju omiljenu pesmu i uz đuskanje obukla svoju omiljenu majicu. Njen muškarac bi sa uživanjem gledao kako ona đuska, nasmejao bi se i rekao: Kako si blesava u toj smešnoj majici ali baš zato te i volim. Poljubio bi je i nestali bi negde ispod jorgana...Ona bi se uveče spremila za svoj trening a on bi sutradan preskočio svoj da bi sa njom proveo veče.
Žena iz slučaja broj tri, da je stavila svoje želje i potrebe na prvo mesto, danas bi bila srećna i zadovoljna žena. Da je zahtevala od svog muža da podele obaveze oko kuće i brige o deci a ne prihvatila da su to isključivo njene obaveze. Ako muž ne bi želeo da prihvati deo obaveza, ona bi opet to mogla da reši drugačije. Zaposlena je, radi i zarađuje, mogla bi od svoje plate da priušti sebi neku pomoć oko tih poslova kako bi njoj ostalo vremena za stvari koje voli. Ili da u danima kada ima previše obaveza jednostavno preskoči spremanje kuće, ili pravljenje ručka. Njena deca bila bi srećnija da imaju oca koji voli i poštuje njihovu majku i da ponekad umesto ručka pojedu sendvič. Srećnija nego da žive bez oca, u kući koja je savršeno sređena, svaki dan bez izuzetka jedu kuvano i gledaju nezadovoljnu majku. I muž bi bio srećniji da mu je žena nasmejana, doterana i zadovoljna. Ona bi na primer danas posle posla sa svojom porodicom jela neki brzinski ručak, uz priču i smeh. Zatim bi otišla sa drugaricama do grada, usput kupila sebi nešto lepo i svratila kod frizerke. Došla bi kući lepa i nasmejana i muž i deca bi bili srećni što je takvu vide. Igrala bi se sa svojom decom. Uveče bi čitala knjigu jer to voli i to je ispunjava. Muž bi je zamolio da prekine sa čitanjem, udelivši joj kompliment da je jako lepa i da bi želeo da provede malo vremena sa njom. Zanimljivu koleginicu ne bi primetio jer njegova žena je - žena zmaj.
Međutim, nije poenta ni cilj da se ona dopadne njemu, da on nju voli i poštuje, da se on njoj divi. Poenta je da ona bude svoja, da bude srećna, da ne zaboravi šta voli i da nađe vreme za sve ono što voli da radi, što joj je potrebno, što je ispunjava. Da živi život punim plućima. Da sa godinama, povećanjem broja dece i obaveza ne prestane da se smeje. To što će on tada osećati prema njoj i što takvu ženu nikada neće ispustiti biće nešto što će tada sasvim prirodno uz to ići. I što će nju, srećnu ženu učiniti još srećnijom. To nije prioritet. Ali, htela, ne htela,  doći će. Jer svako voli da vidi ženu koja je lepa, pametna i duhovita. Koja brine o svom izgledu, o svom telu, ali radi i na svom intelektu. Koja ima svoja interesovanja. Koja ceni i poštuje sebe i svoje vreme. Koja ume da se smeje.

Ona je lepa kao san. Kada progovori ulepša ti dan. A kad se nasmeje pretrneš sav.
Ona je - srećna žena!

среда, 20. јун 2018.

Dojenje jeste prirodno


Razmišljala sam kako se mame sreću sa toliko različitih problema tokom dojenja, pre svega na samom početku nakon porođaja, kada je dojenje nešto što je prirodno.
 Pa, jednostavno, danas okruženje više nije prirodno. Svi proizvodi koji danas postoje, kao što su flašice, dude, veštačke bradavice, pumpice, adaptirano mleko, odlično je da postoje za određene situacije kada su zaista i potrebni, ali je problem što se danas smatraju kao nešto obavezno i često su deo ogromnog spiska  stvari za kupovinu jedne trudnice koja se sprema da na ovaj svet donese svoju bebu. Kada za njima nema potrebe oni mogu narušiti prirodan tok stvari i napraviti problem.
Pored toga, u našim porodilištima, mame i bebe često se olako razdvajaju, bez zaista opravdanih razloga i to je još jedan vid narušavanja prirode.
 Odlično je što danas možemo doći do raznih informacija i saznanja vrlo lako, što nekad nije bilo moguće, međutim i to je mač sa dve oštrice. Mnoge trudnice, u današnje vreme, pripremaju se za dojenje tokom trudnoće čitajući o istom ili prateći savete određenih osoba. Problem nastaje kada se trudnica pogrešno edukuje. Bolje je da ne zna ništa, nego da ima pogrešne informacije. Na neki način u današnje vreme je lakše, a na neki drugi opet teže.
Evo kako ja to zamišljam da je nekada izgledalo...


Dojenje jeste prirodno



Foto: Aurimas Mikalauskas

Nekada davno, negde u prirodi,
žena devojčicu na livadi rodi.
Ta žena bila je neuka i vrlo mlada,
ali da doji svoju bebu rada.

Nije o tome ništa znala,
svom se majčinskom instiktu predala.
Nosila je devojčicu stalno uz sebe,
gde god krene nigde nije išla bez bebe.
Kad god bi beba plakala ili nervozna bila
majka bi je uz svoje grudi privila.

Ta žena sat nije imala i vreme nije merila.
Sela bi bezbrižno na travu meku
i pustila bebu da uživa u mleku.
U tišini predivne prirode,
mogla je da čuje samo bebine gutljaje.
Kada bi beba dojku pustila,
žena bi je instiktivno na drugu dojku spustila.
Kada bi opet beba i drugu pustila,
majka bi instiktivno majcu spustila.

Žena je jela hranu koju je imala
i hranu koja joj je prijala.
Nikada pomislila nije
da ne sme pojesti iz bašte sveže maline.
I često ih je jela,
a beba je bila zdrava i vesela.

Negde oko trećeg leta,
u vreme kada traje setva,
devojčica jednog dana
priđe mami nasmejana.
Poljubi je, pa joj reče:
„Mama, ne treba mi više sika,
sada sam velika!“



среда, 13. јун 2018.

Priča iz parka















Foto: Eric Ward


Devojčica u parku prilazi drugoj devojčici, i razgovor započinje:
-       Kako se zoveš?
-       Lenka. Ti?
-       Ja sam Nina. Hoćemo da se igramo?
-       Hajde, veselo kaže Lenka i već zajedno trče prema toboganu.

Za to vreme mame na igralištu vode razgovor. Žena, po imenu Nevena, stidljivo započinje:
-       Lepo je ovde. Da li živite ovde negde u blizini?
-       Da, tu smo u ovoj zgradi preko puta, odgovara joj žena i usput je skenira od glave do pete.
Nevena lepo izgleda, topao je dan i nosi kratku haljinu.
-       Pa mi smo u zgradi pored, oduševljeno kaže Nevena.
Tišina.
-       Devojčice su nam tu po uzrastu, možemo se ponekad družiti, nastavlja Nevena.
Žena je samo pogledala i ništa nije rekla.

Tišinu je prekinula cika dece. Devojčice se smeju zajedno, iskreno i glasno kao da se poznaju čitavu večnost. Onda se za trenutak posvađaju i dok se okreneš već se ponovo smeju, pomirile su se. Mama doziva Ninu: „Hajde Nina, moramo kući vreme je za ručak!“ Nina: „Mama, jel može i Lenka sa nama? Ja bih da ona dođe da živi kod nas.“ Mama se samo nasmeje, devojčice se pozdravljaju i razilaze.

Dečiji svet. Tako svež, nasmejan, kreativan, nevin, čist, sa mini ljudima i njihovim maksi srcima.

Nina se sa porodicom nedavno doselila iz Subotice u Novi Sad. Njen tata našao je bolji posao u Novom Sadu pa su se preselili. Mama Nevena pokušava da nađe posao i čuva Ninu. Nemaju nikoga od rođaka ili prijatelja u Novom Sadu. Pomalo je usamljena. Drago joj je što Nina lako sklapa nova prijateljstva. U svetu odraslih, ipak sve funkcioniše malo teže.

 Deca rastu, a kada jednog dana dostignu određenu visinu, da li srca počinju da se smanjuju? Samo se pitam...

*Napomena: Svaka povezanost sa stvarnim događajima i osobama je slučajna.