петак, 18. мај 2018.

Moje ružičaste naočare, otporne na sve


















Nije lako hodati ovom zemljom. Koraci su često teški. Gde god kreneš prisutni su neprijatni zvukovi, neprijatne reči, namrgođena lica. Ali ja nosim moje ružičaste naočare i koračam kroz život sa osmehom. Pitaju me ponekad kako mi to uspeva. Kako mogu?

Kako mogu da ostanem smirena kada mi neko bez razloga uputi ružne reči?
Mogu zato što sam toga dana od vas, dragi moji momci, bar deset puta čula reči volim te.

Kako mi ne smeta što živim u Srbiji, u propalom sistemu i državi?
Zato što mi imamo naš mali sistem koji smo uredili kako nama odgovara.

Kako me ne dotiče kada mi neko jasno pokaže da mu smeta što idem na zimovanje?
Zato što se previše radujem našem zajedničkom odmoru da bi me to doticalo.

Kako mi ne smeta što sam četiri godine živela u garsonjeri od 25 kvadrata?
Ne da mi nije smetalo, nego mi je bilo divno. Naš novi dom je mnogo lepši i komforniji, ali tu atmosferu života u našem malom gnezdu zauvek ću pamtiti.

Kako mi ne smeta što prošlog leta nisam išla na more već sam leto provela na Štrandu?
Zato što je Štrand sa vama, moji momci, sjajan doživljaj. I zato što kada bi išli kući i pitali malog momka šta je bilo najlepše, on je odgovarao more i plaža.

Zašto nijedne godine nisam želela da negde putujemo za Novu godinu ili bilo gde odemo?
Zato što mi je najlepša u našem toplom domu kada smo svi na okupu.




















Kako podnesem po neki težak dan ispunjen nekim ružnim događajima, neprijatnim ljudima i atmosferom?
Tako što znam da ću na kraju dana doći kući i zagrliti vas. I tada može i svet da stane. Ja mogu!

         Hvala vam moji divni momci, hvala što ste moji. I hvala za ružičaste naočare koje ste mi poklonili. Mnogo mi znače. Sa njima kroz život idem nasmejana.


*Posvećeno mojoj porodici – mužu i sinu



среда, 16. мај 2018.

Kako naučiti bebu da sama zaspi i prespava noć?


            Pre par godina, neispavana i očajna , pretraživala sam po googlu upravo ovaj naslov. Lazar je tad imao deset meseci. Sa sedam meseci počeo je da se budi noću na svakih sat vremena. Taman je bio naučio da ustane u krevecu. I tako ustane i u plač. Svakih sat vremena. Svaku noć. Čim dobije da sisa, plakanje prestaje, on se smiruje i polako uspavljuje. Ako pokušamo da ga nosimo ili bilo šta drugo, ne vredi ništa, plakanje se nastavlja. U tom periodu, krenuli su da mu rastu zubići i za mesec i po dana izraslo je čak sedam zubića.
            I tako ja, sebično misleći o svojoj neispavanosti, tražim neko čarobno rešenje. I nailazim na savete, tako surove prema tim malim divnim bićima. Sada to mogu da kažem. I sasvim sam sigurna da sam u pravu. Tada nisam mislila tako. Videla sam i komentare da su mnogi postupili po navedenim savetima i sve uspešno završili. „Naučili“ bebe da se uspavaju same. Naićićete i sada na te tekstove i savete. Metoda je da se beba ostavi sama u sobi u svom krevecu da zaspi i da se pusti da plače. Sa sve detaljnim planom koliko se vremena ostavlja da plače. Prvo malo. Pa posle i duže. Kada mama uđe u sobu, savet je samo da uđe, kratko se zadrži i opet izađe. Evo naježila sam se dok pišem. Bukvalno. Jer sam se setila. Ja sam, na žalost, probala ovo. I pokajala sam se. Jako sam ponosna na sebe kao majku, na sve što svom detetu pružam od rođenja pa do dana današnjeg, u smislu posvećenosti, pažnje, ljubavi, vaspitavanja. I to je bukvalno jedini moj postupak zbog kog sam se osećala loše. Grizla me je savest, kajala sam se. Bilo mi je žao. I danas je kada se setim. Nije dugo potrajalo. Prizvala sam se brzo pameti. Dva put sam pustila moju bebu od deset meseci da se uspava sama plačući.On je plakao, kada bih ušla u sobu uopšte se nije smirivao a ja sam opet izašla.Ne sećam se više koliko je trajalo to plakanje. Ali zaspao je kada više nije imao snage da plače. Zaspao je uznemiren. Da je imao snage plakao bi još. Srce mi se cepalo. Bilo mi je žao. A sutradan sam ponovila opet isto, jer sam se nadala da će biti drugačije. Da će biti bolje. Ali nije. Mislila sam valjda, kad sam s tim već počela, najgore je sad tako da odmah odustanem i da bi to značilo da sam bezveze mučila i dete i sebe. Vodila sam se onim da se ništa ne rešava za jedan dan ali sam se nadala da za dva dana hoće jer sam bila svesna da ja duže od toga neću izdržati. Drugo veče je isto prošlo kao i prethodno, zaspao je u suzama. I ja sam rekla: Dosta. Ovo je glupost! Odvratno je. Nema više ovoga pa makar me budio svaku noć po sto puta i sisao do svoje osamnaeste! (toliko sam bila ljuta na sebe)
            Sutradan, verovali ili ne, da je beba od deset meseci za to sposobna, Lazar me je mrko gledao ceo dan. Na moju svakodnevnu šalu, na koju bi se bez izuzetka uvek nasmejao, uputio mi je samo mrgudni pogled. Koji je govorio samo jedno: Izdala si me. Verovao sam ti.Da ćeš uvek biti tu za mene, kad god mi to zatreba. Tog dana me je i ujeo najednom iz čista mira. Prvi i poslednji put. Nikada pre toga to nije uradio i nikada posle. Ja sam taj dan malo otplakala. Griža savesti ostala je prisutna još narednih par dana.
            Nastavili smo po starom. Uveče bi zaspao na mojim grudima, potpuno smiren. Kada bi pustio dojku, sklopljenih okica i nabacio osmeh, nasmejala bih se i ja. Noću se budio i iznova sisanjem uspavljivao nebrojeno puta. Shvatila sam da je mali i da bar tu prvu godinu treba u potpunosti sve da mu dam. Po cenu da ne spavam uopšte, da ne idem nigde. Da budem njegova 24 sata dnevno. A zapravo tako sam i bila najmirnija i sa njim najviše uživala. Čim bih otišla negde pa makar i na sat, dva, odmah bi se motale neke misli po glavi, da li su tata ili baba ili deda, sa kim bi već ostao, uradili sve kako treba, a niko naravno nije znao oko njega ništa kao što sam ja znala. Išla sam im na živce sa silnim instrukcijama. Uveče nisam išla nigde nikada, jer naravno moj bebac se uvek budio i ako ja ne bih bila tu znam da bi plakao neutešno dok ne zaspe od umora, a ta slika mi se urezala duboko. Toliko često se budio da ja više nisam mogla da izdržim da ga uzimam iz kreveca pa vraćam, jednostavno ništa nisam spavala. Nisam znala ni gde se nalazim u tim momentima od umora i bojala sam se da ga ne ispustim dok ga vraćam u krevetac. Tako smo počeli da spavamo zajedno u krevetu. I redovno mi se dešavalo da se probudim i vidim da on sisa a ja ni nemam pojma. On se sam posluživao a ja sam bar nekako spavala.

           Kada je imao petnaest meseci, ja kažem: "Dosta. Ne spavamo normalno ni ja ni on. Nije više ni toliko mali." Više danju nije ni tražio da sisa, bio je zaokupljen igrom, a noću je sisao užasno puno. Znala sam da je to navika, sika uspavanka, i da on jednostavno ne ume da zaspi drugačije. Rešila sam da mu pomognem da se reši te navike i da nauči da se uspava drugačije. Ne sam. Samo drugačije. Ovaj put nisam rešenje tražila u googlu, ni kod drugarice, komšinice, već u sebi. U svojoj bebi. Ja sam mu mama, provodim sa njim 24 sata, poznajem sve njegove navike, osobine. Valjda ja znam najbolje kako ću.
            Došlo je veče. Nisam ga uspavala dojenjem. Ali nisam ga ostavila samog u sobi. Bila sam pored njega, ispričala priču, otpevala pesmu, mazila, češkala. Ne sećam se više šta sve nisam. Bilo je jako teško. Umoran a ne može da zaspi. I znam da bi na siki zaspao za minut, ali rešila sam da nećemo više tako. Sećam se da čak nije umeo ni da leži u krevecu. Ja ga ubacim u krevetac, on odmah ustane. Pustim i crtani, ma kakvi. Nema šanse da pristane da leži, ni minut. Odmah ustaje, ne vredi. Zaspao je to veče nakon jedno dva sata pokušaja svega i svačega. I ništa to njega nije uspavalo. On je zaspao kada ga je umor skroz savladao. Sećam se da mu je Winie Pooh pevao pesmicu i on je najednom zatvorio oči. A meni su krenule suze radosnice. WOW zaspao je! Kao neko neviđeno čudo. Nije zaspao na siki. Ali nije zaspao u suzama. Kasnije nego obično, premoren, ali smiren. Kada se budio u toku noći,mazila sam ga, ostajao je dugo budan, pa na kraju nekako zaspao. Na budjenje oko pet ujutru davala sam mu da sisa. Svaku noć bilo je malo bolje. Bio je nedelju dana nenaspavan svakodnevno. Jedno jutro oko pet sati, videla sam da se probudio, otvorio oči, malo se okrenuo i nastavio da spava. Nije tražio pomoć. Uspeh! Nakon dve nedelje počeli smo da spavamo lepo kao sav normalan svet. I on, i ja. Nije umeo baš sam da zaspi uveče. Obično bi se uspavao uz neki crtać, to je najbrže nekako delovalo. Ali se posle javljao tek ujutru, kada se dobro naspava. Noći su bile mirne. Vremenom smo izbacili crtaće i prešli na priče za laku noć. Ja mu ispričam priču i on zaspi.
            Danas, moj Lazar ima četiri godine. Spava sam u svojoj sobi, u svom krevetu. Uveče legne u svoj krevet, ugasim svetlo, poljubimo se za laku noć i to je to. Zaspi sam. Sledeći put vidim ga ujtru oko 6, kada naspavan i nasmejan izađe iz svoje sobe i kaže mi: Doblo jutlo. Sledeće godine će verovatno reći Dobro jutro. Sve u svoje vreme. Deca su dobra, nama roditeljima fali strpljenje.


среда, 09. мај 2018.

Moja podrška dojenju


U Srbiji u prvih šest meseci isključivo doji svega 13% žena. Najčešći “scenario” neuspeha izgleda otprilike ovako: Majka želi da doji, nailazi na problem, koji je rešiv ali zahteva prave savete i informacije. Ne zna kome da se obrati za stručnu pomoć. U isto vreme počinju da je savetuju razni ljudi (njeno okruženje), svako na svoj način, i najčešće je ubeđuju da odustane od dojenja. Mama koja je već umorna, iscrpljena, često i depresivna tu lako odustaje.
Moja želja je da se ovo promeni, da se gornje pomenuti procenat znatno poveća. Tom željom inspirisana  napisala sam i sledeće stihove.

*Napomena : 
  • Postoji mali procenat žena koje zaista ne mogu da doje iz zdravstvenih razloga.
  •  Dojenje uvek ide uz praćenje bebinog napredovanja i opšteg stanja. Postoje jasni pokazatelji na osnovu kojih se može zaključiti dobija li beba dovoljno mleka. Ovde možete pročitati više o tome http://dojenje.roditelj.org/2016/05/09/kako-se-izboriti-sa-brigom-da-li-je-beba-gladna/
  •  Postoje smernice za minimalni prirast u težini i dužini za dojene bebe. Ovde možete pročitati više o tome http://dojenje.roditelj.org/2010/12/27/dobijanje-na-tezini-bebe/
  • Ukoliko ne ide sve glatko i postoje neki problemi, pristupa se njihovom rešavanju.



Moja podrška dojenju


















Foto: ChristianeFe


Šta treba da ruča jedna mala beba?
Svakako ne hleba.
Samo ono što je eko,
nije teško pogoditi,
najlepše i najzdravije je majčino mleko.
Još dok u stomaku beba da poraste čeka,
mamin organizam priprema se za proizvodnju mleka.

I zato molim vas,
ne izgovarajte da je „slabo“ mleko jedne mame,
taj savršeni, čudesni napitak stvorile su uz svoju moć same.
U bilo koje doba dana ili noći,
nikada ne slabe njihove moći.
Kada je proleće, leto, jesen ili zima
da nahrani svoju bebu uvek mama mleka ima.

Njenu bebu mleko hrani, poji, leči i smiruje,
jednom rečju, sve joj mleko daje.
Mleko jedne mame nisu samo kalorije nego i emocije.
Ume da bude nekada teško, teško jako,
ali kada se prevaziđe postane lepo i lako.
A prevaziđe se uvek i sve prođe
i onda ono lepo dođe.

I vredi, vredi se boriti,
jer osećaj je neverovatan,
ne može se rečima opisati.
Kao ptice u letu,
i mama i beba uživaju u dojenju najviše na svetu.
Da ne bude sada neke zabune i uvrede,
i mame koje ne doje jednako vrede.
Svi dobro znamo,
majke ljubav ne štede.

Mnoge su da doje želele ali nisu uspele.
I zato molim vas,
komšinice, svekrve, strine i tete,
pustite majku da doji svoje dete.
Ona će znati kako,
iako neće biti uvek lako.
Ne govorite mami da joj je dete gladno,
majku to brine i boli,
jer ona najviše na svetu svoju bebu voli.
Pružite joj podršku, za ruku je držite,
ako to ne umete, jezik za zubima držite.

Jednoga dana, ispraćeno po kojom suzom majke,
i veza dojenja se prekine.
Zatim prođe i niz godina
i ta beba čovek postane.
Najveća bliskost i najjača veza
koju majka ima sa svojim detetom su trenuci dojenja.
Šteta je propustiti ih!
Na žalost, često se desi,
u trci oko vaganja i postizanja brojki tabličnog gojenja.






четвртак, 03. мај 2018.

Sanjaćeš san


Svima nam je dobro poznat „sindrom ubrzavanja dečijeg razvoja“. Od momenta kada se beba rodi, stalno je pod pritiskom da li roditelja ili rodbine i ljudi iz okruženja ali taj pritisak uvek negde postoji od strane nekog odraslog. Kada će da prohoda, kada će da progovori...Pa onda poređenja između dece sličnog uzrasta ko je kad savladao koju veštinu, hvalisanja da je rano ili kritike da je kasno. Istina je da ne postoji ni rano ni kasno. Svako dete je posebna individua i razvija se baš kako treba i sve se dešava u pravo vreme, onda kada je dete fizički  i psihički spremno. Bitno je da su deca zdrava. A odrasli...pa odrasli su jednostavno naporni J Stavljam se u poziciju deteta i šaljem im poruku...

Sanjaćeš san













Foto: Berenice Garcia


„Da li hoda, da li priča?“,
pita jedna teta.
Čekaj teto biće biće,
tek mi je godinica jedna.

„Jel skinuo pelene,je li jede sam?“
Šetam, pričam, mislim sad sve znam.
Ali ne, to nije sve,
godine mi dve.

E sad već imam tli godine
i plavi sam momak,
nosim lepe gaćice.
I sve lucam sam i oblacim se sam,
ma gde je sad ta teta da me vidi,
sada baš sve znam.

Ahaa, evo ide teta!
„Teto, dobal dan.“
            (Teta): „Pa ti ne znaš R!
A jel spavaš sam?“

Prošlo je par godina,
nismo sreli tetu,
čuo sam nešto,
da je na onome svetu.

Ja u školu idem,
čisto pričam sada,
spavam sam u svojoj sobi,
sve to nisam znao tada.

I sad ne znam sve,
ali rekao bih starijima reč, dve.
Kako vreme prolazi,
sve na svoje dolazi.
Kada prođu godine,
dete tvoje znaće sve.

Hodaće, pričaće,
čitaće, pisaće.
Spavaće sam,
a ti ćeš da sanjaš jedan san.
Kako spava s tobom ušuškan,
malen i od tebe potpuno zavisan.
Sanjaćeš prve korake,
pelene i izbrljane obroke.

Zato uživaj dok možeš u tome,
pametno sa decom troši vreme svoje.
Ne gubi živce oko stvari
koje će svakako same doći,
već hvataj vreme koje će ti nepovratno proći.
Ne brzaj ga, i ovako leti,
kad strpljenja nemaš ti se ovog seti.

Svako dete svoj tempo ima
i zato nikad ne poredi ga sa drugima.
Uvek ga bodri i podršku mu pruži,
nauči ga lepom ponašanju
i sa njim se druži.
U jednom samo preterati ne možeš,
a to je ljubav koju mu daješ.

среда, 25. април 2018.

Da sam muško na jedan dan


Da mi je da sam muško na jedan dan!“, „Sad sam se rodila kao žensko i nikad više!“, koliko puta ste čuli da žene ovako nešto izjavljuju? Mnogo puta sigurno. „E da mi je da sam žensko!“, reče muškarac. Zvuči poznato? Ne? Tako sam i mislila. Zašto je ovo ovako? Očigledno je teže biti žensko i svi to zanju, a opet nekako kao da se to ženama ne priznaje. Ne mislim da je bolje biti žensko niti da je bolje biti muško. Neka svako voli da bude ono što jeste i biće dobro. Ipak, nisam odolela da ne zamislim...I toliko sam se zanela da sam se odmah prebacila u muški rod J



Da sam muško na jedan dan

















Foto: Ben Scholzen


Da sam muško na jedan dan,
ja bih bio stalno nasmejan.
Šta me briga za posao dosadan Sizifov,
kada ionako nije moj.
Ako se rešim da pomognem
možda se i trofeja domognem.

Izašao bih malo na ulicu,
da osmotrim svaku suknjicu.
Lepšeg pola ovog sveta,
što se unaokolo šeta.
Na poslu bile, muža i decu nahranile,
kuću sredile, sebe uredile.
Pa izašle malo da odmore dušu i telo,
eto tako, sve crno na belo.
Ali ja vidim samo taj batak,
to je moj zadatak.

Sednem da popijem pivo,
pa mislim,
ove današnje devojke, žene
i nisu neki nivo.
Kako je nekad moja baba!
Na njivi bila,
za ceo dan bokal vode popila.
Od posla nije stigla sesti,
pa ni jesti.
Peglala je peglom na žar,
to je prava stvar.
Silnu decu izrodila,
sve na lojtrama odradila.

A ja ne znam da
da l na struju, da l na žar,
pegla je pegla, ista je stvar.
Potrebne su samo ruke dve,
imam ih i ja, mogao bih da probam,
ali bolje ne.
I da porođaj,
da l na lojtrama ili u krevetu,
težak je i bolan ko ništa na svetu.
Ali ne znam ni
koliko je čudesno i božanski
aktivno i svesno svoje dete roditi,
u tom činu potpuno učestvovati.
Mnogo lepše nego vest čuti
pa se opiti.
I još puno toga ne znam...

I tako sedim i pijem pivo
i mislim da sam nivo.
Da sam muško na jedan dan...
taj dan i ne bi bio nešto zabavan.
Osim onih suknjica ;)


Foto: Bollywood Hungama














четвртак, 19. април 2018.

Naše vreme


Pre par dana, oduvao je svećicu sa brojem  4. Moja beba, moja mrvica. Kad pre? Kao da je juče bilo…Gledam slike  iz nekih prošlih dana, bude se razne uspomene i emocije …


Naše vreme




Koliko puta sam ljubila te tabančiće slatke!
Uplaši me pomisao da jednoga dana
tabani moji biće kratki,
kada pored njih stanu ovi slatki.

Hvatam sebe da mi već nedostaju
njegove mutavo izgovorene reči slatke,
kada je galeb bio gaba, a globus gapke.

I pokušavam momente sjajne da uhvatim,
uzalud škljocam, telefon prepun slika,
slaba je to sprava sliku samo hvata,
a meni bi trebala mnogo jača mašina.
Da putujem kroz vreme i
neke momente divne proživim ponovo cele.

I dalje svojim očima kada ga gledam,
ja vidim bebu,
iako četiri godine ima.
Trgne me samo ponekad
momenat realnosti,
moga deteta veličina.

Uveče dok mu priču pričam,
najednom zastanem,
opazim koliku površinu kreveta
zauzima pojava moga deteta.
Naiđe trenutak odsutnosti,
a onda me trgnu njegove reči:
Ajde  pričaj mama, zašto si stala?
Izvini ljubavi, malo sam odlutala.

Plaši me i to da se mojim šalama
jednom više neće smejati,
već samo kroz mene bledo gledati.
Da nećemo subotom ujutru po krevetu skakati,
da će on posle noćnog provoda do podneva spavati.

I onda shvatim,
da sad kad me digne vikendom ujutru u pet,
još uvek uzbuđen koliko je čudesan ovaj svet,
zove me da se igramo, trebam mu,
i obožava sa mnom vreme da deli,
ovo je naše vreme, i moj svet je celi!