среда, 25. април 2018.

Da sam muško na jedan dan


Da mi je da sam muško na jedan dan!“, „Sad sam se rodila kao žensko i nikad više!“, koliko puta ste čuli da žene ovako nešto izjavljuju? Mnogo puta sigurno. „E da mi je da sam žensko!“, reče muškarac. Zvuči poznato? Ne? Tako sam i mislila. Zašto je ovo ovako? Očigledno je teže biti žensko i svi to zanju, a opet nekako kao da se to ženama ne priznaje. Ne mislim da je bolje biti žensko niti da je bolje biti muško. Neka svako voli da bude ono što jeste i biće dobro. Ipak, nisam odolela da ne zamislim...I toliko sam se zanela da sam se odmah prebacila u muški rod J



Da sam muško na jedan dan

















Foto: Ben Scholzen


Da sam muško na jedan dan,
ja bih bio stalno nasmejan.
Šta me briga za posao dosadan Sizifov,
kada ionako nije moj.
Ako se rešim da pomognem
možda se i trofeja domognem.

Izašao bih malo na ulicu,
da osmotrim svaku suknjicu.
Lepšeg pola ovog sveta,
što se unaokolo šeta.
Na poslu bile, muža i decu nahranile,
kuću sredile, sebe uredile.
Pa izašle malo da odmore dušu i telo,
eto tako, sve crno na belo.
Ali ja vidim samo taj batak,
to je moj zadatak.

Sednem da popijem pivo,
pa mislim,
ove današnje devojke, žene
i nisu neki nivo.
Kako je nekad moja baba!
Na njivi bila,
za ceo dan bokal vode popila.
Od posla nije stigla sesti,
pa ni jesti.
Peglala je peglom na žar,
to je prava stvar.
Silnu decu izrodila,
sve na lojtrama odradila.

A ja ne znam da
da l na struju, da l na žar,
pegla je pegla, ista je stvar.
Potrebne su samo ruke dve,
imam ih i ja, mogao bih da probam,
ali bolje ne.
I da porođaj,
da l na lojtrama ili u krevetu,
težak je i bolan ko ništa na svetu.
Ali ne znam ni
koliko je čudesno i božanski
aktivno i svesno svoje dete roditi,
u tom činu potpuno učestvovati.
Mnogo lepše nego vest čuti
pa se opiti.
I još puno toga ne znam...

I tako sedim i pijem pivo
i mislim da sam nivo.
Da sam muško na jedan dan...
taj dan i ne bi bio nešto zabavan.
Osim onih suknjica ;)


Foto: Bollywood Hungama














четвртак, 19. април 2018.

Naše vreme


Pre par dana, oduvao je svećicu sa brojem  4. Moja beba, moja mrvica. Kad pre? Kao da je juče bilo…Gledam slike  iz nekih prošlih dana, bude se razne uspomene i emocije …


Naše vreme




Koliko puta sam ljubila te tabančiće slatke!
Uplaši me pomisao da jednoga dana
tabani moji biće kratki,
kada pored njih stanu ovi slatki.

Hvatam sebe da mi već nedostaju
njegove mutavo izgovorene reči slatke,
kada je galeb bio gaba, a globus gapke.

I pokušavam momente sjajne da uhvatim,
uzalud škljocam, telefon prepun slika,
slaba je to sprava sliku samo hvata,
a meni bi trebala mnogo jača mašina.
Da putujem kroz vreme i
neke momente divne proživim ponovo cele.

I dalje svojim očima kada ga gledam,
ja vidim bebu,
iako četiri godine ima.
Trgne me samo ponekad
momenat realnosti,
moga deteta veličina.

Uveče dok mu priču pričam,
najednom zastanem,
opazim koliku površinu kreveta
zauzima pojava moga deteta.
Naiđe trenutak odsutnosti,
a onda me trgnu njegove reči:
Ajde  pričaj mama, zašto si stala?
Izvini ljubavi, malo sam odlutala.

Plaši me i to da se mojim šalama
jednom više neće smejati,
već samo kroz mene bledo gledati.
Da nećemo subotom ujutru po krevetu skakati,
da će on posle noćnog provoda do podneva spavati.

I onda shvatim,
da sad kad me digne vikendom ujutru u pet,
još uvek uzbuđen koliko je čudesan ovaj svet,
zove me da se igramo, trebam mu,
i obožava sa mnom vreme da deli,
ovo je naše vreme, i moj svet je celi!