четвртак, 19. април 2018.

Naše vreme


Pre par dana, oduvao je svećicu sa brojem  4. Moja beba, moja mrvica. Kad pre? Kao da je juče bilo…Gledam slike  iz nekih prošlih dana, bude se razne uspomene i emocije …


Naše vreme




Koliko puta sam ljubila te tabančiće slatke!
Uplaši me pomisao da jednoga dana
tabani moji biće kratki,
kada pored njih stanu ovi slatki.

Hvatam sebe da mi već nedostaju
njegove mutavo izgovorene reči slatke,
kada je galeb bio gaba, a globus gapke.

I pokušavam momente sjajne da uhvatim,
uzalud škljocam, telefon prepun slika,
slaba je to sprava sliku samo hvata,
a meni bi trebala mnogo jača mašina.
Da putujem kroz vreme i
neke momente divne proživim ponovo cele.

I dalje svojim očima kada ga gledam,
ja vidim bebu,
iako četiri godine ima.
Trgne me samo ponekad
momenat realnosti,
moga deteta veličina.

Uveče dok mu priču pričam,
najednom zastanem,
opazim koliku površinu kreveta
zauzima pojava moga deteta.
Naiđe trenutak odsutnosti,
a onda me trgnu njegove reči:
Ajde  pričaj mama, zašto si stala?
Izvini ljubavi, malo sam odlutala.

Plaši me i to da se mojim šalama
jednom više neće smejati,
već samo kroz mene bledo gledati.
Da nećemo subotom ujutru po krevetu skakati,
da će on posle noćnog provoda do podneva spavati.

I onda shvatim,
da sad kad me digne vikendom ujutru u pet,
još uvek uzbuđen koliko je čudesan ovaj svet,
zove me da se igramo, trebam mu,
i obožava sa mnom vreme da deli,
ovo je naše vreme, i moj svet je celi!




Нема коментара:

Постави коментар