среда, 16. мај 2018.

Kako naučiti bebu da sama zaspi i prespava noć?


            Pre par godina, neispavana i očajna , pretraživala sam po googlu upravo ovaj naslov. Lazar je tad imao deset meseci. Sa sedam meseci počeo je da se budi noću na svakih sat vremena. Taman je bio naučio da ustane u krevecu. I tako ustane i u plač. Svakih sat vremena. Svaku noć. Čim dobije da sisa, plakanje prestaje, on se smiruje i polako uspavljuje. Ako pokušamo da ga nosimo ili bilo šta drugo, ne vredi ništa, plakanje se nastavlja. U tom periodu, krenuli su da mu rastu zubići i za mesec i po dana izraslo je čak sedam zubića.
            I tako ja, sebično misleći o svojoj neispavanosti, tražim neko čarobno rešenje. I nailazim na savete, tako surove prema tim malim divnim bićima. Sada to mogu da kažem. I sasvim sam sigurna da sam u pravu. Tada nisam mislila tako. Videla sam i komentare da su mnogi postupili po navedenim savetima i sve uspešno završili. „Naučili“ bebe da se uspavaju same. Naićićete i sada na te tekstove i savete. Metoda je da se beba ostavi sama u sobi u svom krevecu da zaspi i da se pusti da plače. Sa sve detaljnim planom koliko se vremena ostavlja da plače. Prvo malo. Pa posle i duže. Kada mama uđe u sobu, savet je samo da uđe, kratko se zadrži i opet izađe. Evo naježila sam se dok pišem. Bukvalno. Jer sam se setila. Ja sam, na žalost, probala ovo. I pokajala sam se. Jako sam ponosna na sebe kao majku, na sve što svom detetu pružam od rođenja pa do dana današnjeg, u smislu posvećenosti, pažnje, ljubavi, vaspitavanja. I to je bukvalno jedini moj postupak zbog kog sam se osećala loše. Grizla me je savest, kajala sam se. Bilo mi je žao. I danas je kada se setim. Nije dugo potrajalo. Prizvala sam se brzo pameti. Dva put sam pustila moju bebu od deset meseci da se uspava sama plačući.On je plakao, kada bih ušla u sobu uopšte se nije smirivao a ja sam opet izašla.Ne sećam se više koliko je trajalo to plakanje. Ali zaspao je kada više nije imao snage da plače. Zaspao je uznemiren. Da je imao snage plakao bi još. Srce mi se cepalo. Bilo mi je žao. A sutradan sam ponovila opet isto, jer sam se nadala da će biti drugačije. Da će biti bolje. Ali nije. Mislila sam valjda, kad sam s tim već počela, najgore je sad tako da odmah odustanem i da bi to značilo da sam bezveze mučila i dete i sebe. Vodila sam se onim da se ništa ne rešava za jedan dan ali sam se nadala da za dva dana hoće jer sam bila svesna da ja duže od toga neću izdržati. Drugo veče je isto prošlo kao i prethodno, zaspao je u suzama. I ja sam rekla: Dosta. Ovo je glupost! Odvratno je. Nema više ovoga pa makar me budio svaku noć po sto puta i sisao do svoje osamnaeste! (toliko sam bila ljuta na sebe)
            Sutradan, verovali ili ne, da je beba od deset meseci za to sposobna, Lazar me je mrko gledao ceo dan. Na moju svakodnevnu šalu, na koju bi se bez izuzetka uvek nasmejao, uputio mi je samo mrgudni pogled. Koji je govorio samo jedno: Izdala si me. Verovao sam ti.Da ćeš uvek biti tu za mene, kad god mi to zatreba. Tog dana me je i ujeo najednom iz čista mira. Prvi i poslednji put. Nikada pre toga to nije uradio i nikada posle. Ja sam taj dan malo otplakala. Griža savesti ostala je prisutna još narednih par dana.
            Nastavili smo po starom. Uveče bi zaspao na mojim grudima, potpuno smiren. Kada bi pustio dojku, sklopljenih okica i nabacio osmeh, nasmejala bih se i ja. Noću se budio i iznova sisanjem uspavljivao nebrojeno puta. Shvatila sam da je mali i da bar tu prvu godinu treba u potpunosti sve da mu dam. Po cenu da ne spavam uopšte, da ne idem nigde. Da budem njegova 24 sata dnevno. A zapravo tako sam i bila najmirnija i sa njim najviše uživala. Čim bih otišla negde pa makar i na sat, dva, odmah bi se motale neke misli po glavi, da li su tata ili baba ili deda, sa kim bi već ostao, uradili sve kako treba, a niko naravno nije znao oko njega ništa kao što sam ja znala. Išla sam im na živce sa silnim instrukcijama. Uveče nisam išla nigde nikada, jer naravno moj bebac se uvek budio i ako ja ne bih bila tu znam da bi plakao neutešno dok ne zaspe od umora, a ta slika mi se urezala duboko. Toliko često se budio da ja više nisam mogla da izdržim da ga uzimam iz kreveca pa vraćam, jednostavno ništa nisam spavala. Nisam znala ni gde se nalazim u tim momentima od umora i bojala sam se da ga ne ispustim dok ga vraćam u krevetac. Tako smo počeli da spavamo zajedno u krevetu. I redovno mi se dešavalo da se probudim i vidim da on sisa a ja ni nemam pojma. On se sam posluživao a ja sam bar nekako spavala.

           Kada je imao petnaest meseci, ja kažem: "Dosta. Ne spavamo normalno ni ja ni on. Nije više ni toliko mali." Više danju nije ni tražio da sisa, bio je zaokupljen igrom, a noću je sisao užasno puno. Znala sam da je to navika, sika uspavanka, i da on jednostavno ne ume da zaspi drugačije. Rešila sam da mu pomognem da se reši te navike i da nauči da se uspava drugačije. Ne sam. Samo drugačije. Ovaj put nisam rešenje tražila u googlu, ni kod drugarice, komšinice, već u sebi. U svojoj bebi. Ja sam mu mama, provodim sa njim 24 sata, poznajem sve njegove navike, osobine. Valjda ja znam najbolje kako ću.
            Došlo je veče. Nisam ga uspavala dojenjem. Ali nisam ga ostavila samog u sobi. Bila sam pored njega, ispričala priču, otpevala pesmu, mazila, češkala. Ne sećam se više šta sve nisam. Bilo je jako teško. Umoran a ne može da zaspi. I znam da bi na siki zaspao za minut, ali rešila sam da nećemo više tako. Sećam se da čak nije umeo ni da leži u krevecu. Ja ga ubacim u krevetac, on odmah ustane. Pustim i crtani, ma kakvi. Nema šanse da pristane da leži, ni minut. Odmah ustaje, ne vredi. Zaspao je to veče nakon jedno dva sata pokušaja svega i svačega. I ništa to njega nije uspavalo. On je zaspao kada ga je umor skroz savladao. Sećam se da mu je Winie Pooh pevao pesmicu i on je najednom zatvorio oči. A meni su krenule suze radosnice. WOW zaspao je! Kao neko neviđeno čudo. Nije zaspao na siki. Ali nije zaspao u suzama. Kasnije nego obično, premoren, ali smiren. Kada se budio u toku noći,mazila sam ga, ostajao je dugo budan, pa na kraju nekako zaspao. Na budjenje oko pet ujutru davala sam mu da sisa. Svaku noć bilo je malo bolje. Bio je nedelju dana nenaspavan svakodnevno. Jedno jutro oko pet sati, videla sam da se probudio, otvorio oči, malo se okrenuo i nastavio da spava. Nije tražio pomoć. Uspeh! Nakon dve nedelje počeli smo da spavamo lepo kao sav normalan svet. I on, i ja. Nije umeo baš sam da zaspi uveče. Obično bi se uspavao uz neki crtać, to je najbrže nekako delovalo. Ali se posle javljao tek ujutru, kada se dobro naspava. Noći su bile mirne. Vremenom smo izbacili crtaće i prešli na priče za laku noć. Ja mu ispričam priču i on zaspi.
            Danas, moj Lazar ima četiri godine. Spava sam u svojoj sobi, u svom krevetu. Uveče legne u svoj krevet, ugasim svetlo, poljubimo se za laku noć i to je to. Zaspi sam. Sledeći put vidim ga ujtru oko 6, kada naspavan i nasmejan izađe iz svoje sobe i kaže mi: Doblo jutlo. Sledeće godine će verovatno reći Dobro jutro. Sve u svoje vreme. Deca su dobra, nama roditeljima fali strpljenje.


4 коментара:

  1. Istu sitiaciju imale smo bekana i ja kada je imala tek par meseci. Beba koja je do tada uredno spavala po celu noć počela je da se budi na par sati. Srećom, prvo sam okrenula servis "Halo beba" i oni su me detaljno uputili u taj problem. U tom uzrastu bebe razvijaju mehanizam spavanja kao i odrasli, a to znaci da se bude na odredjeno vreme i očekuju da se nadju na istom mestu gde su i zaspale. Znači, samo izbaciti uspavljivanje na siki. I upalilo je. Bebu podojim i smestim pospanu, ali još budnu u krevetac. Sama se uspava i spava celu noć, odnosno 12 sati u kontinuitetu. Sa 9 meseci je prešla u svoju sobu, jer nije bilo potrebe da spavamo sa njom. Jako mi je čudno što se o toj bebećoj fazi ne priča više, kad je rešenje tako jednostavno. Majci je neophodan san da bi svom detetu bila dobar roditelj.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tako je Marija, sve je jasno, potrebno je da se beba ne uspavljuje na dojci. Samo što ponekad ume da bude jako teško bebi da se uspava na drugačiji način. Mami je tada teško, slabo spava i ono što sam ja primetila je da se o tome dosta i priča i piše ali je naglasak na tome da se pomogne mami. Većina saveta koji postoje, kao što je npr puštanje bebe da plače, zanemaruje činjenicu da i beba u toj situaciji ima problem. Mame su često zbunjene a i premorene, želela sam ovim tekstom da skrenem pažnju na to da mama treba svojoj bebi da pomogne da nauči da se uspava drugačije, a ne da jednostavno digne ruke od svega i kaže: Plači i vidi sama kako ćeš se uspavati, ja više nemam ništa s tim. Ti saveti su vrlo uvijeni u neku finu priču, da bebi neće biti ništa ako plače i da će kroz dva dana odlično spavati.Bebe se svakako razlikuju i verujem da su neke to uspavljivanje plakanjem podnele prilično dobro i da nisu dugo plakale. Upravo ovo je bio razlog zašto sam ja npr probala tu metodu i verujem mnoge mame. Ali nije tako kod svih, neke bebe teško prihvataju. Međutim viđala sam na internetu da na jednom sajtu mame pitaju pedijatra za savet koji forsira tu metodu uspavljivanja plakanjem po svaku cenu. Mama navodi da beba plače jako dugo i na kraju se ispovraća i da tako radi već nekoliko dana a pedijatar joj savetuje da ne odustaje i da nastavi sa "treningom". Smatram da je to veoma surovo. Dužnost svake majke je da pomogne svojoj bebi u svakoj situaciji.

      Избриши
  2. Iskreno, ja nisam bila baš upućena u taj slučaj, a znam da nisu ni moje prijateljice. Većina njih i dan danas spava sa svojom decom, u nekom vidu "švedskog stola", gde je sika uvek dostupna i na kojoj se uspavljuju i bude iznova i iznova po celu noć. Ni ja nisam puštala bebu da plače, ali jednom kad je stavim u krevetac, izlaska nema. Metode su isto bile razne: duda, maženje, poljupci.. I vrlo brzo je skontala.
    Do mog takvog stava nije dovelo to što sam "hladna" ili "nemajka", već iskustvo koje sam imala u prvim danima njenog života. Nakon carskog reza, bebe koja plače po celu noć i bebi frendli modela u kom su bebe ostavljane operisanim majkama odmah po rodjenju, četvrti dan završavam kolapsom i prebačajem na trasfuziju - gde nisam bila dobra ni sebi ni bebi. I zato mislim da nije loše povesti racuna i o psiho-fizičkom zdravlju majke, jer ako to zakaže i beba je u velikom problemu. Baš kao u avionu, prvo kiseonik daš sebi, pa onda detetu. Naježim se kad čujem konstatacije da majka sve mora da izdrži- jer često to nije moguće i upravo će to ići bebi na štetu.

    ОдговориИзбриши
  3. Tako je, moramo misliti i na sebe i na decu. Nijedna krajnost svakako nije dobra. Mislim da se razumemo :-)

    ОдговориИзбриши