петак, 18. мај 2018.

Moje ružičaste naočare, otporne na sve


















Nije lako hodati ovom zemljom. Koraci su često teški. Gde god kreneš prisutni su neprijatni zvukovi, neprijatne reči, namrgođena lica. Ali ja nosim moje ružičaste naočare i koračam kroz život sa osmehom. Pitaju me ponekad kako mi to uspeva. Kako mogu?

Kako mogu da ostanem smirena kada mi neko bez razloga uputi ružne reči?
Mogu zato što sam toga dana od vas, dragi moji momci, bar deset puta čula reči volim te.

Kako mi ne smeta što živim u Srbiji, u propalom sistemu i državi?
Zato što mi imamo naš mali sistem koji smo uredili kako nama odgovara.

Kako me ne dotiče kada mi neko jasno pokaže da mu smeta što idem na zimovanje?
Zato što se previše radujem našem zajedničkom odmoru da bi me to doticalo.

Kako mi ne smeta što sam četiri godine živela u garsonjeri od 25 kvadrata?
Ne da mi nije smetalo, nego mi je bilo divno. Naš novi dom je mnogo lepši i komforniji, ali tu atmosferu života u našem malom gnezdu zauvek ću pamtiti.

Kako mi ne smeta što prošlog leta nisam išla na more već sam leto provela na Štrandu?
Zato što je Štrand sa vama, moji momci, sjajan doživljaj. I zato što kada bi išli kući i pitali malog momka šta je bilo najlepše, on je odgovarao more i plaža.

Zašto nijedne godine nisam želela da negde putujemo za Novu godinu ili bilo gde odemo?
Zato što mi je najlepša u našem toplom domu kada smo svi na okupu.




















Kako podnesem po neki težak dan ispunjen nekim ružnim događajima, neprijatnim ljudima i atmosferom?
Tako što znam da ću na kraju dana doći kući i zagrliti vas. I tada može i svet da stane. Ja mogu!

         Hvala vam moji divni momci, hvala što ste moji. I hvala za ružičaste naočare koje ste mi poklonili. Mnogo mi znače. Sa njima kroz život idem nasmejana.


*Posvećeno mojoj porodici – mužu i sinu



Нема коментара:

Постави коментар