среда, 27. јун 2018.

Žene, glavu gore!



Foto: Nick Youngson


Koliko samo puta me iznerviraju postupci i razmišljanja mnogih devojaka i žena. Zato što ne poštuju sebe. A onda očekuju da ih neko drugi poštuje. I iznenade se kada ih na kraju zgaze. Kada muškarac vidi da žena sama po sebi gazi, on joj se u tome pridruži. Kada mu ona pokaže da je krpa za brisanje on je tako i upotrebi.
Ako želite da vas muškarac poštuje, poštujte same sebe. I zahtevajte isto od njega. Pokažite da imate svoje dostojanstvo, svoje mišljenje, svoje želje i interesovanja i on će vas voleti, poštovati i ceniti i više nego što možete da zamislite.
Žene često zaborave na svoje potrebe, svoje želje, svoje snove, svoje prijatelje, svoje zdravlje, a sve zarad nekog muškarca i njegove ljubavi. Misle da ako sve podrede njemu i žrtvuju neke svoje želje i potrebe da bi ispunile njegove da će ih on voleti. A neće. A i da hoće, zar to treba tako? Misle da im je dovoljna njegova sreća i ljubav da bi bile srećne i zadovoljne. A nije. Svaka devojčica prošla je kroz tu fazu, koja je i rezervisana za devojčice i prva zaljubljivanja. Međutim, mnoge žene u zrelim godinama nastavljaju da žive tako, u senci svog muškarca, zaboravljajući na sebe.
Hajde da krenemo od zdravlja. Koliko žena pije kontracepciju? Ogroman broj. Zašto? Da li je to dobro za njihovo zdravlje? Zašto muškarac ne uradi nešto po tom pitanju? Nije mu prijatno, i to je dovoljno opravdanje. A ženi nije problem da pije tablete koje, da izuzmemo da svakako nisu zdrave (ako nisu neophodne), kao što nijedan lek nije, često izazivaju niz simptoma kao što su gojaznost, promene na koži,nagle promene raspoloženja itd. Ali nema veze, važno je da njemu bude prijatno. A kada se ona ugoji, dobije bubuljice i postane naporna i nervozna, on će naći drugu. A ona će ostati u šoku: Gde je pogrešila?
Žena će često svu energiju usmeriti ne na sebe već na svog muškarca. Razmišljaće šta on želi i kako bi ga mogla usrećiti. Njoj ne treba ništa. Kada je on srećan i ona je srećna. Otići će sa njim na koncert grupe koju ne voli, zato što on voli. Ali neće otići na koncert grupe koju je ona oduvek volela. Zapravo, već je i zaboravila da je volela, to je sada prošlost. Čak polako počinje da joj se sviđa muzika koju on sluša. Svoju omiljenu majicu više nikada neće obući jer je on rekao da je smešna. Uz nagovor drugarica, izaći će sa njima u grad ali će onda biti neraspoložena jer joj on nedostaje. Kada se on slučajno pojavi te večeri i pridruži im se ona će najednom sinuti i postaće nasmejana. Jer, on je jedina njena sreća. Kupiće njemu nove patike za trening, ali ona neće trenirati ništa. On trenira tri put nedeljno. Treninzi na koje bi ona išla bili bi danima kada je on slobodan, pa kada bi se onda videli? Neka on trenira, njemu je to zaista važno i potrebno, ali ona ne mora, njoj je dovoljno da je on srećan. I tako, ona je uvek tu, uvek za njega slobodna, on je toga svestan i uzima je zdravo za gotovo. I jednog dana, nekako...on ne zna šta mu je, šta se dogodilo, ali više ne oseća isto prema njoj, ne oseća ništa. Ostavlja je. Zapravo ne ostavlja nju, ostavlja svoju senku, koja ga prati na svaki koncert, čeka sa svakog treninga, oblači se po njegovom ukusu i deli svaku njegovu misao i stav. A ona? Ona je u šoku: Gde je pogrešila?
Žena dolazi svaki dan sa posla, sprema ručak, sprema kuću, brine o deci. Nema vremena za druženje i neki svoj hobi. Uveče umorna odlazi na spavanje. Novac troši samo na decu, ne seća se kada je sebi nešto kupila. On posle posla odmara, gleda tv, ide u kafanu ili na trening. Ona to tako prihvata, jer ona je žena, to su njene obaveze. Ponekad kad joj prekipi gunđa mužu. Ona gunđa, on ne sluša, misli u sebi kako je naporna. Jednoga dana, on primećuje koleginicu na poslu koja je lepa i doterana, pored posla bavi se još jednim poslom koji je ispunjava, redovno trenira i stalno je nasmejana. Zaljubljuje se. Napušta ženu i decu zbog nje. Žena ostaje u šoku: Gde je pogrešila?
Pa, sve je jasno. Žena iz slučaja broj jedan, da nije pila kontracepciju zarad komocije i užitka svog dragog, danas bi bila zdrava, imala bi lepu, čistu kožu i telo, bila bi smirena a ne rastrojena pod uticajem hormona i njen muškarac bi poštovao činjenicu da ona brine o sebi i svom zdravlju. Da poštuje svoje telo i razmišlja šta u njega unosi.
Žena iz slučaja broj dva, da nije postala zaljubljeni kameleon, jutros bi se probudila nasmejana, pustila svoju omiljenu pesmu i uz đuskanje obukla svoju omiljenu majicu. Njen muškarac bi sa uživanjem gledao kako ona đuska, nasmejao bi se i rekao: Kako si blesava u toj smešnoj majici ali baš zato te i volim. Poljubio bi je i nestali bi negde ispod jorgana...Ona bi se uveče spremila za svoj trening a on bi sutradan preskočio svoj da bi sa njom proveo veče.
Žena iz slučaja broj tri, da je stavila svoje želje i potrebe na prvo mesto, danas bi bila srećna i zadovoljna žena. Da je zahtevala od svog muža da podele obaveze oko kuće i brige o deci a ne prihvatila da su to isključivo njene obaveze. Ako muž ne bi želeo da prihvati deo obaveza, ona bi opet to mogla da reši drugačije. Zaposlena je, radi i zarađuje, mogla bi od svoje plate da priušti sebi neku pomoć oko tih poslova kako bi njoj ostalo vremena za stvari koje voli. Ili da u danima kada ima previše obaveza jednostavno preskoči spremanje kuće, ili pravljenje ručka. Njena deca bila bi srećnija da imaju oca koji voli i poštuje njihovu majku i da ponekad umesto ručka pojedu sendvič. Srećnija nego da žive bez oca, u kući koja je savršeno sređena, svaki dan bez izuzetka jedu kuvano i gledaju nezadovoljnu majku. I muž bi bio srećniji da mu je žena nasmejana, doterana i zadovoljna. Ona bi na primer danas posle posla sa svojom porodicom jela neki brzinski ručak, uz priču i smeh. Zatim bi otišla sa drugaricama do grada, usput kupila sebi nešto lepo i svratila kod frizerke. Došla bi kući lepa i nasmejana i muž i deca bi bili srećni što je takvu vide. Igrala bi se sa svojom decom. Uveče bi čitala knjigu jer to voli i to je ispunjava. Muž bi je zamolio da prekine sa čitanjem, udelivši joj kompliment da je jako lepa i da bi želeo da provede malo vremena sa njom. Zanimljivu koleginicu ne bi primetio jer njegova žena je - žena zmaj.
Međutim, nije poenta ni cilj da se ona dopadne njemu, da on nju voli i poštuje, da se on njoj divi. Poenta je da ona bude svoja, da bude srećna, da ne zaboravi šta voli i da nađe vreme za sve ono što voli da radi, što joj je potrebno, što je ispunjava. Da živi život punim plućima. Da sa godinama, povećanjem broja dece i obaveza ne prestane da se smeje. To što će on tada osećati prema njoj i što takvu ženu nikada neće ispustiti biće nešto što će tada sasvim prirodno uz to ići. I što će nju, srećnu ženu učiniti još srećnijom. To nije prioritet. Ali, htela, ne htela,  doći će. Jer svako voli da vidi ženu koja je lepa, pametna i duhovita. Koja brine o svom izgledu, o svom telu, ali radi i na svom intelektu. Koja ima svoja interesovanja. Koja ceni i poštuje sebe i svoje vreme. Koja ume da se smeje.

Ona je lepa kao san. Kada progovori ulepša ti dan. A kad se nasmeje pretrneš sav.
Ona je - srećna žena!

среда, 20. јун 2018.

Dojenje jeste prirodno


Razmišljala sam kako se mame sreću sa toliko različitih problema tokom dojenja, pre svega na samom početku nakon porođaja, kada je dojenje nešto što je prirodno.
 Pa, jednostavno, danas okruženje više nije prirodno. Svi proizvodi koji danas postoje, kao što su flašice, dude, veštačke bradavice, pumpice, adaptirano mleko, odlično je da postoje za određene situacije kada su zaista i potrebni, ali je problem što se danas smatraju kao nešto obavezno i često su deo ogromnog spiska  stvari za kupovinu jedne trudnice koja se sprema da na ovaj svet donese svoju bebu. Kada za njima nema potrebe oni mogu narušiti prirodan tok stvari i napraviti problem.
Pored toga, u našim porodilištima, mame i bebe često se olako razdvajaju, bez zaista opravdanih razloga i to je još jedan vid narušavanja prirode.
 Odlično je što danas možemo doći do raznih informacija i saznanja vrlo lako, što nekad nije bilo moguće, međutim i to je mač sa dve oštrice. Mnoge trudnice, u današnje vreme, pripremaju se za dojenje tokom trudnoće čitajući o istom ili prateći savete određenih osoba. Problem nastaje kada se trudnica pogrešno edukuje. Bolje je da ne zna ništa, nego da ima pogrešne informacije. Na neki način u današnje vreme je lakše, a na neki drugi opet teže.
Evo kako ja to zamišljam da je nekada izgledalo...


Dojenje jeste prirodno



Foto: Aurimas Mikalauskas

Nekada davno, negde u prirodi,
žena devojčicu na livadi rodi.
Ta žena bila je neuka i vrlo mlada,
ali da doji svoju bebu rada.

Nije o tome ništa znala,
svom se majčinskom instiktu predala.
Nosila je devojčicu stalno uz sebe,
gde god krene nigde nije išla bez bebe.
Kad god bi beba plakala ili nervozna bila
majka bi je uz svoje grudi privila.

Ta žena sat nije imala i vreme nije merila.
Sela bi bezbrižno na travu meku
i pustila bebu da uživa u mleku.
U tišini predivne prirode,
mogla je da čuje samo bebine gutljaje.
Kada bi beba dojku pustila,
žena bi je instiktivno na drugu dojku spustila.
Kada bi opet beba i drugu pustila,
majka bi instiktivno majcu spustila.

Žena je jela hranu koju je imala
i hranu koja joj je prijala.
Nikada pomislila nije
da ne sme pojesti iz bašte sveže maline.
I često ih je jela,
a beba je bila zdrava i vesela.

Negde oko trećeg leta,
u vreme kada traje setva,
devojčica jednog dana
priđe mami nasmejana.
Poljubi je, pa joj reče:
„Mama, ne treba mi više sika,
sada sam velika!“



среда, 13. јун 2018.

Priča iz parka















Foto: Eric Ward


Devojčica u parku prilazi drugoj devojčici, i razgovor započinje:
-       Kako se zoveš?
-       Lenka. Ti?
-       Ja sam Nina. Hoćemo da se igramo?
-       Hajde, veselo kaže Lenka i već zajedno trče prema toboganu.

Za to vreme mame na igralištu vode razgovor. Žena, po imenu Nevena, stidljivo započinje:
-       Lepo je ovde. Da li živite ovde negde u blizini?
-       Da, tu smo u ovoj zgradi preko puta, odgovara joj žena i usput je skenira od glave do pete.
Nevena lepo izgleda, topao je dan i nosi kratku haljinu.
-       Pa mi smo u zgradi pored, oduševljeno kaže Nevena.
Tišina.
-       Devojčice su nam tu po uzrastu, možemo se ponekad družiti, nastavlja Nevena.
Žena je samo pogledala i ništa nije rekla.

Tišinu je prekinula cika dece. Devojčice se smeju zajedno, iskreno i glasno kao da se poznaju čitavu večnost. Onda se za trenutak posvađaju i dok se okreneš već se ponovo smeju, pomirile su se. Mama doziva Ninu: „Hajde Nina, moramo kući vreme je za ručak!“ Nina: „Mama, jel može i Lenka sa nama? Ja bih da ona dođe da živi kod nas.“ Mama se samo nasmeje, devojčice se pozdravljaju i razilaze.

Dečiji svet. Tako svež, nasmejan, kreativan, nevin, čist, sa mini ljudima i njihovim maksi srcima.

Nina se sa porodicom nedavno doselila iz Subotice u Novi Sad. Njen tata našao je bolji posao u Novom Sadu pa su se preselili. Mama Nevena pokušava da nađe posao i čuva Ninu. Nemaju nikoga od rođaka ili prijatelja u Novom Sadu. Pomalo je usamljena. Drago joj je što Nina lako sklapa nova prijateljstva. U svetu odraslih, ipak sve funkcioniše malo teže.

 Deca rastu, a kada jednog dana dostignu određenu visinu, da li srca počinju da se smanjuju? Samo se pitam...

*Napomena: Svaka povezanost sa stvarnim događajima i osobama je slučajna.

четвртак, 07. јун 2018.

Zašto živimo predrasuda puni?















Foto: George Hodan


Predrasuda. Reč potiče od latinske reči praejudicere, što znači suditi bez dovoljno informacija ili znanja. Donositi sud unapred. Već sud je teška reč, a tek predrasuda.
 Normalno je da imamo neko svoje mišljenje čak i na prvi momenat upoznavanja osobe. Ali treba da budemo svesni da utisak koji nam osoba ostavlja na prvi pogled ili na osnovu kratke komunikacije ne mora značiti da je osoba zaista takva kakva nam se čini. Ako smo upravo upoznali devojku koja je maksimalno sređena i deluje umišljeno i nepristupačno, mogli bi da pomislimo, pa dobro devojka voli da se dotera, to je lepo, šta tome fali, moguće da zbog toga tako samo deluje, možda je baš dobra i zanimljiva osoba. Nasuprot onome: Vidi je što je isfolirana, sigurno joj je izgled jedina preokupacija i da je pogledamo popreko. Ako smo upoznali čoveka koji jako glasno priča i smeje se i pri upoznavanju nam je stegao ruku tako da je zabolelo, možda nam to sve nije prijatno i možda nam ne leži takav temperament ali to ne znači  da je čovek loš. Ako momak deluje stidljivo,  zašto odmah reći da je nikakav, smotan i slično tome? Možda je sjajna osoba ali mu je potrebno da nekoga bolje upozna da bi to i pokazao. I tako u nedogled primera ima predrasuda koje su sasvim uobičajene i svakodnevne.  Ljudi su prosto navikli da druge etiketiraju, onako, na prvu. Zašto ne pođemo od nekog pozitivnog stava nasuprot onom negativnom? Mogli bi uvek da krenemo sa pozitivnim mislima i da kažemo sebi: Imam pozitivno mišljenje o osobi koju upoznajem dok me  ona osnovano ne uveri  da  je suprotno. A i tada ću se potruditi da to razumem iako mi se ne sviđa. Ako mogu da pomognem. Neću osuđivati.
 Pa onda predrasude na osnovu ukusa po pitanju muzike, oblačenja. Ako nam se ukusi ne poklapaju zar je to odmah problem? Ako volimo rok muziku, zašto je “seljak” onaj koji voli folk? Zašto je to važno? Neka sluša svako ono što njemu prija. Ako volimo crnu odeću i crnu kosu zašto je “seljanka” devojka koja se oblači u bojama papagaja i ima plavu kosu? Možda nju sve to uveseljava, možda je bas draga i simpatična. I sigurno se njoj dopada sopstveni  odraz u ogledalu. Ne možemo svi biti isti. Zamislite kada bi svi voleli na isti način da se oblačimo, kada bi svi imali istu frizuru, kada bi svi slušali istu muziku, kada bi svi imali o svemu isto mišljenje, svet bi bio tako dosadan! Bili bi kao uniformisani roboti. Opet je normalno da nam se sve ne dopada i da nam ne leže svi ljudi i njihovo ponašanje, i to je u redu. Ali nije u redu ta mržnja i nerazumevanje. I predrasude. I uopšte ta ideja da mi sve znamo, da se mi pitamo, da je naše mišljenje ispravno, da mi imamo prava drugima da sudimo.  
Treba više da imamo razumevanja jedni za druge. Više da pronalazimo sličnosti koje nas povezuju nego razlike koje nas udaljavaju. A sve nas veže jedno, ljudi smo. Pa budimo onda ljudi, budimo ljudine. Ajde da zamislimo da smo svi rođeni  iz ljubavi, da smo svi bili mažena, pažena i voljena deca. A nismo. Da smo svi imali normalne i dobre roditelje koji su nas lepo vaspitali a opet naučili i da budemo vredni, radni i snalažljivi. Da smo svi odrastali u složnim porodicama, u domovima punim ljubavi.  Da smo imali srećno i bezbrižno detinjstvo. A nismo. Da smo svi imali jednake uslove da se školujemo.  Ako vam to ne pomaže a vi probajte suprotno. Ako ne razumete tog  koji se tako i tako ponaša a sve to nije imao. Onda zamislite da ste se vi rodili iz neželjene trudnoće. Da ste rasli u nemaštini. Da niste imali detinjstvo ispunjeno igrom već radom od malih nogu. Da roditelji nisu brinuli o vama. Da ste ih od malena gledali kako se svađaju i tuku. Da su vam se bez poštovanja uvek obraćali, da su vas uvek vređali. Da su vam umesto mleka pivo nudili. Da su vas umesto pesmica psovkama učili. Da su po kontejnerima smeće skupljali. Šta mislite da li biste onda bili ugledni doktor ili inženjer?  Da li bi bili tako fini?
Normalno je da vam se to sve ne dopada, nije prijatno i kada razumemo. Ali je bitno da razumemo. I da ne osuđujemo. I da ne gledamo nikoga sa visine. I vi sa te vaše visine sutra možete u nekom kanalu da završite. Da, možete. Ako možete da pomognete pomozite, ako ne možete onda bar razumite. Samo jedno nemojte, ne osuđujte. Jer u toj koži niste bili. A i uostalom, ko ste vi da drugom sudite? I zapamtite, iste smo vrste, ljudi smo.