среда, 13. јун 2018.

Priča iz parka















Foto: Eric Ward


Devojčica u parku prilazi drugoj devojčici, i razgovor započinje:
-       Kako se zoveš?
-       Lenka. Ti?
-       Ja sam Nina. Hoćemo da se igramo?
-       Hajde, veselo kaže Lenka i već zajedno trče prema toboganu.

Za to vreme mame na igralištu vode razgovor. Žena, po imenu Nevena, stidljivo započinje:
-       Lepo je ovde. Da li živite ovde negde u blizini?
-       Da, tu smo u ovoj zgradi preko puta, odgovara joj žena i usput je skenira od glave do pete.
Nevena lepo izgleda, topao je dan i nosi kratku haljinu.
-       Pa mi smo u zgradi pored, oduševljeno kaže Nevena.
Tišina.
-       Devojčice su nam tu po uzrastu, možemo se ponekad družiti, nastavlja Nevena.
Žena je samo pogledala i ništa nije rekla.

Tišinu je prekinula cika dece. Devojčice se smeju zajedno, iskreno i glasno kao da se poznaju čitavu večnost. Onda se za trenutak posvađaju i dok se okreneš već se ponovo smeju, pomirile su se. Mama doziva Ninu: „Hajde Nina, moramo kući vreme je za ručak!“ Nina: „Mama, jel može i Lenka sa nama? Ja bih da ona dođe da živi kod nas.“ Mama se samo nasmeje, devojčice se pozdravljaju i razilaze.

Dečiji svet. Tako svež, nasmejan, kreativan, nevin, čist, sa mini ljudima i njihovim maksi srcima.

Nina se sa porodicom nedavno doselila iz Subotice u Novi Sad. Njen tata našao je bolji posao u Novom Sadu pa su se preselili. Mama Nevena pokušava da nađe posao i čuva Ninu. Nemaju nikoga od rođaka ili prijatelja u Novom Sadu. Pomalo je usamljena. Drago joj je što Nina lako sklapa nova prijateljstva. U svetu odraslih, ipak sve funkcioniše malo teže.

 Deca rastu, a kada jednog dana dostignu određenu visinu, da li srca počinju da se smanjuju? Samo se pitam...

*Napomena: Svaka povezanost sa stvarnim događajima i osobama je slučajna.

Нема коментара:

Постави коментар