четвртак, 07. јун 2018.

Zašto živimo predrasuda puni?















Foto: George Hodan


Predrasuda. Reč potiče od latinske reči praejudicere, što znači suditi bez dovoljno informacija ili znanja. Donositi sud unapred. Već sud je teška reč, a tek predrasuda.
 Normalno je da imamo neko svoje mišljenje čak i na prvi momenat upoznavanja osobe. Ali treba da budemo svesni da utisak koji nam osoba ostavlja na prvi pogled ili na osnovu kratke komunikacije ne mora značiti da je osoba zaista takva kakva nam se čini. Ako smo upravo upoznali devojku koja je maksimalno sređena i deluje umišljeno i nepristupačno, mogli bi da pomislimo, pa dobro devojka voli da se dotera, to je lepo, šta tome fali, moguće da zbog toga tako samo deluje, možda je baš dobra i zanimljiva osoba. Nasuprot onome: Vidi je što je isfolirana, sigurno joj je izgled jedina preokupacija i da je pogledamo popreko. Ako smo upoznali čoveka koji jako glasno priča i smeje se i pri upoznavanju nam je stegao ruku tako da je zabolelo, možda nam to sve nije prijatno i možda nam ne leži takav temperament ali to ne znači  da je čovek loš. Ako momak deluje stidljivo,  zašto odmah reći da je nikakav, smotan i slično tome? Možda je sjajna osoba ali mu je potrebno da nekoga bolje upozna da bi to i pokazao. I tako u nedogled primera ima predrasuda koje su sasvim uobičajene i svakodnevne.  Ljudi su prosto navikli da druge etiketiraju, onako, na prvu. Zašto ne pođemo od nekog pozitivnog stava nasuprot onom negativnom? Mogli bi uvek da krenemo sa pozitivnim mislima i da kažemo sebi: Imam pozitivno mišljenje o osobi koju upoznajem dok me  ona osnovano ne uveri  da  je suprotno. A i tada ću se potruditi da to razumem iako mi se ne sviđa. Ako mogu da pomognem. Neću osuđivati.
 Pa onda predrasude na osnovu ukusa po pitanju muzike, oblačenja. Ako nam se ukusi ne poklapaju zar je to odmah problem? Ako volimo rok muziku, zašto je “seljak” onaj koji voli folk? Zašto je to važno? Neka sluša svako ono što njemu prija. Ako volimo crnu odeću i crnu kosu zašto je “seljanka” devojka koja se oblači u bojama papagaja i ima plavu kosu? Možda nju sve to uveseljava, možda je bas draga i simpatična. I sigurno se njoj dopada sopstveni  odraz u ogledalu. Ne možemo svi biti isti. Zamislite kada bi svi voleli na isti način da se oblačimo, kada bi svi imali istu frizuru, kada bi svi slušali istu muziku, kada bi svi imali o svemu isto mišljenje, svet bi bio tako dosadan! Bili bi kao uniformisani roboti. Opet je normalno da nam se sve ne dopada i da nam ne leže svi ljudi i njihovo ponašanje, i to je u redu. Ali nije u redu ta mržnja i nerazumevanje. I predrasude. I uopšte ta ideja da mi sve znamo, da se mi pitamo, da je naše mišljenje ispravno, da mi imamo prava drugima da sudimo.  
Treba više da imamo razumevanja jedni za druge. Više da pronalazimo sličnosti koje nas povezuju nego razlike koje nas udaljavaju. A sve nas veže jedno, ljudi smo. Pa budimo onda ljudi, budimo ljudine. Ajde da zamislimo da smo svi rođeni  iz ljubavi, da smo svi bili mažena, pažena i voljena deca. A nismo. Da smo svi imali normalne i dobre roditelje koji su nas lepo vaspitali a opet naučili i da budemo vredni, radni i snalažljivi. Da smo svi odrastali u složnim porodicama, u domovima punim ljubavi.  Da smo imali srećno i bezbrižno detinjstvo. A nismo. Da smo svi imali jednake uslove da se školujemo.  Ako vam to ne pomaže a vi probajte suprotno. Ako ne razumete tog  koji se tako i tako ponaša a sve to nije imao. Onda zamislite da ste se vi rodili iz neželjene trudnoće. Da ste rasli u nemaštini. Da niste imali detinjstvo ispunjeno igrom već radom od malih nogu. Da roditelji nisu brinuli o vama. Da ste ih od malena gledali kako se svađaju i tuku. Da su vam se bez poštovanja uvek obraćali, da su vas uvek vređali. Da su vam umesto mleka pivo nudili. Da su vas umesto pesmica psovkama učili. Da su po kontejnerima smeće skupljali. Šta mislite da li biste onda bili ugledni doktor ili inženjer?  Da li bi bili tako fini?
Normalno je da vam se to sve ne dopada, nije prijatno i kada razumemo. Ali je bitno da razumemo. I da ne osuđujemo. I da ne gledamo nikoga sa visine. I vi sa te vaše visine sutra možete u nekom kanalu da završite. Da, možete. Ako možete da pomognete pomozite, ako ne možete onda bar razumite. Samo jedno nemojte, ne osuđujte. Jer u toj koži niste bili. A i uostalom, ko ste vi da drugom sudite? I zapamtite, iste smo vrste, ljudi smo.

2 коментара:

  1. Iksreno,u svijetu je previše predrasuda i osudjivanja da je to nenormalno.Ne znam zašto neko donosi nagle zaključke o osobi koju jedva da poznaje.Ja razumijem,svi mi nekad osudjujemo,ali treba se truditi da to radimo što manje.Prema meni su ljudi,kao i prema svakom drugom,donosili predrasude.Ne mogu reći da mi je bilo svejedno,ali nisam previše obraćala pažnju na to.Svi smo mi drugačiji i baš to nas čini posebnima.Svijet bi bio dosadan da smo svi,kao što kazes,uniformisani roboti.A meni se sve čini da polako idemo ka tome.Sve u svemu,super post i jako lijepo objašnjeno i napisano.Drago mi je što je neko odlučio da napiše post na ovu temu.Svama čast.❤️❤️❤️

    https://sweet-dreams-14.blogspot.com (moj blog)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, drago mi je da ti se svidja. Treba svi vise da se trudimo i da prvo zastanemo, razmislimo, pa tek onda otvorimo usta.

      Избриши